PRIHVATANJE CINJENICA
Primećujem da mnogo ljudi žali za nečim. Neki pate, neki samo ne mogu da se pomire sa realnim stanjem pa se onda uvek nadje nešto što ne mogu da zaborave ili prebole.
Ako se često susrećemo sa tim, onda mora da nas muči i brdo drugih stvari. Neizbežno je. Tužni smo, bezvoljni, pesimistični. Prati nas osećaj kao da se ne pomeramo sa mrtve tačke, kao da nam ništa ne ide, kao da uopšte nema smisla truditi se. Bojimo se neuspeha, razočarenja i najmanjeg mogućeg rizika.
Što više imamo takvih perioda, više uništavamo sopstvenu sreću. Jer prosto nemamo vremena za nju.
Čini mi se čak, da često ljudi više vole kad ih srce boli, umesto da ono zaigra. Kažu zbog straha. Strah i sreća ne idu zajedno. Ako birate jedno, zaboravite na drugo..oni se medjusobno eliminišu.
Pokušajte, koliko god je to u vašoj moći, da sve činjenice u životu na koje nemate uticaj, brzo prihvatite. Jer..ako nemate uticaj, koje su vam duge opcije? Nema ih.
Sećam se kad sam bila u srednjoj školi i desi se da dobijem jedinicu iz matematike. U svega nekoliko sekundi kroz glavu mi je prošlo: » Jedinica..jooj, nije valjda? Opet ću morati da učim, ali ok..šta da se radi, nema veze«. Uzela sam kontrolni, stavila ga u torbu i upustila se u neku priču sa drugaricom, nešto smo se smejale i prekine nas glas iz klupe iza nas: » O bože, pa kako možeš da se smeješ?«
Bilo je to čudjenje drugarice koja je izgleda posmatrala moju reakciju na jedinicu pa joj nije bilo jasno zašto ne plačem (ona bi uvek plakala).
Objasnila sam joj:
»Da li sam ja dobila keca? Jesam.
Da li je taj kec upisan? Jeste.
Šta ja mogu u ovom trenutku da uradim povodom toga? Ništa.
Ja to ne mogu da menjam, a situacija je u svakom slučaju ista, da li ja plakala ili se smejala. Pa zašto onda da se ne smejem?«
To je samo banalan primer koji se može lako oslikati u nekoj drugoj životnoj situaciji koja nije prijatna, koja može da bude strašno bolna i tužna.
Naravno, sve te situaciju mogu biti različite, s obzirom na stepen ozbiljnosti i nije moguće smejati se posle svake. Neke zahtevaju više vremena.
Mi možemo da utičemo na to vreme, koje nam je potrebno da prihvatimo, prebolimo.
Možda ne možemo menjati ništa, ali imamo uticaj na vreme koje ćemo u budućnosti posvetiti fazi preboljevanja.
Osećaj da smo zapeli na nekoj mrtvoj tački i da se nigde ne pomeramo, veoma je ružan i neprijatan. I dok tako stojimo u mestu i želimo da se sve promeni, zaboravljamo najbitniju stvar: da napravimo korak. Kako da idemo dalje, kako da se pomerimo..ako se ne koračamo? Nemoguće je.
Kad se prepustite suzama, bolu, tuzi..neka negde u vama postoji i misao, da če sve biti u redu, ali da ste vi odgovorni za to..da bude u redu što pre. Vi odredjujete koliko brzo će tako biti.