..free soul..

Videh na facebooku objavu devojke u jednoj grupi, gde piše kako joj je u autobusu ukraden novčanik. Navodi i okvirnu lokaciju te moli sve koji bi novčanik možda našli da joj se jave. Ostavlja i svoj kontakt, telefon i e-mail.

Način razmišljanja ljudi, koji se može primetiti u komentarima je na žalost, očekivan. Bacaju se fore, takmiče se ljudi ko će biti smešniji, ko će više srozati nadu te devojke da ikada pronadje svoj novčanik. Nije ona idealista, ne očekuje da joj se vrati novac, ali dokumete, i ostale lopovu nebitne stvari, bi svakako želela opet da vidi. Logično, i bez ikakvih nadrealnih očekivanja.

Ali crno razmišljanje kod ljudi vodi glavnu reč. Jer zašto bi neko umesto misli – naćićeš ga - , birao misao – ma naći ćeš ga nikad! - , ako ne prevladava crno razmišljanje?

I zašto biramo takvo razmišljanje?

Pretpostavljam da većina uopšte nije svesna da to rade svesno a ne nesvesno, kao što misle.

Svoje reći biramo na osnovu naših misli, i kao što biramo svoje reči, na isti način smo vladari svojih misli.

Naše misli – naš izbor.

Naše reči – naš izbor.

Birajte pametno. Ili nemojte. Ali onda nemojte očekivati da ćete na bilo kakav način biti nagradjeni. A svi mi volimo nagrade, one za koje se kaže da nam ih život već nekako ponudi i stavi u naručje ili bogom date, ako vam je to bliže.

U komentarima našla sam i primer osobe, koja sve objašnjava u tom komentaru, svu ovu filozofiju koju sam načela.

Ona kaže kako se njoj ista stvar desila pa je otišla da potraži novčanik na odgovarajuću lokaciju. Nije ga našla, ali je zato našla novčanik druge devojke, koju je potražila i vratila joj ga.

Možda se taj dan vratila kući bez svog novčanika u džepu, ali je on ipak pronašao svoj put do nje, preko poštara koji je na njega naišao.

Ko želi da nadje, ali pre svega potrudi se i veruje da će naći, dok ga prati misao – naćiću ga - , taj će naći, već nekako. Nebitno kojim se putevima, koje možda čak i ne moramo da predjemo, traženje kretalo.

I tako nas život, kada nešto izgubimo ali ne pokleknemo pred crnim mislima, nagradi..a usput, ko zna koliko osoba još deli tu nagradu sa nama, zahvaljujući baš tome kakvi smo...tome kako mislimo. Kakve misli biramo.

Neki će kupiti nagrade (ili »kazne«) za svoje misli..dok će neki sasvim vanserijski talenti za razmišljanja (od kojih je čak i kvazi humor pobegao), kako su zapisali u kometaru, na e-mail devojke koja trraži novčanik, slati slike svojih polnih organa...

Skrolujem fb stranicu i naletim na veliki roze kvadrat, poster, u kom piše:

»Iza svake uspešne žene stoje mali ljudi, i viču:

MAMA!!«

Udario me malo u glavu taj roze kvadrat. Gledam, čitam..razmišljam kako da odredim i formulišem šta mi tu smeta..i brzo dobijam odgovor, vrlo jednostavan: Ne, to nije istina.

I nije istina.

Ne svačija.

I smeta mi kad se nešto kaže a posle se širi od usta do usta i predstavlja se kao prastara mudrost i kao jedna, jedina, ultimativna, svačija, univerzalna...istina.

I da se razumemo odmah na početku, ja ovo ne pišem kao majka, ne-majka, uspešna, ne-uspešna..pišem ovo kao čovek. Samo to. Čovek.

Šta je uspeh? Pa svako od nas ima svoju variantu uspeha!

Uspeh je vrlo lična stvar, uspeh je naša kreacija, bazirana na našim željama. Svačije želje imaju istu težinu i od istog su značaja. Svako sebi kreira svoju istinu o uspehu, kreira uspeh po svojoj meri. Jer uspeh je stvar izbora. Kao i večina stvari u ovom životu.

Ja razumem da je majkama majčinstvo uspeh i tako i treba da bude. I ja ču to nazivati uspehom. Ali ču biti svesna u svakom trenutku da je to nešto moje..baš ta reč: uspeh i sve ono što ona meni predstavlja. Meni.

Ne bih ni ludilu pomislila (a kamoli rekla! Ili čak tvrdila!!) da je samo to uspeh i da su samo žene majke, uspešne žene.

A kad bih se slučajno našla u klubu žena ( thoughts speaking: o hvala bože što to uopšte nije opcija!), koje sklapaju ruke ispred tog roze kvadrata kao ispred odštampane molitve i klimajuči glavom traže share opciju...pa...hmm...zabrinula bih se za sebe i pitala se kakvu poruku šaljem svojoj budučoj maloj ženi, koja će me zvati mama. Želela bih da zna, da može da bude uspešna na bilo koji način koji ona za sebe izabere. Neču joj ja u roze kvadratu pričati neistine.

Mogla bih verovatno satima sad pisati na tu temu jer bi priča mogla svugde da me odvede ali ću ipak biti kratka.

Ne, nisam deo te priče, tog razmišljanja iz kvadrata i to me užasno raduje!

A majkama koje imaju tu čast, da budu mame devojčicama, samo bih poručila: » Razmislite šta želite da naučite svoju devojčicu, pre nego što u nešto poverujete i podelite bez razmišljanja. Nije recept za uspeh ispisan u roze kvadratu, niti u kvadratu bilo koje druge boje!«

Svesna da je to osetljiva tema i da će se uvek naći oni koji će moje razmišljanje osuditi, ipak ću pisati o svom vidjenju vere i boga.

Izjašnjavam se kao pravoslavka i krštena sam. Moji su roditelji vernici ali se o toj temi nikad nije nešto preterano pričalo, nikada mi nisu diktirali u šta treba da verujem i hvala im na tome. Smatram da je to jedan od bogatijih poklona koje možemo pružiti svojoj deci..da ih učimo da razmišljaju ali ne šta treba da razmišljaju. Smisao vere se gubi, ako se ista nameće.

Sećam se svog prvg odlaska u crkvu. Išla sam sa dedom i sećam se da se lepo obukao i stekla sam utisak kao da idemo na neko jako lepo i bitno mesto. Išla sam ustvari zbog njega, jer je svaki trenutak proveden sa mojim dedom bio nekako čaroban.

Kad smo ušli u crkvu, morali smo da se razdvojimo, jer žene i muškarci ne stoje zajedno u redu i to mi je bilo strašno. I to je bila moja prva zamerka u vezi koje sam osećala vrlo snažne emocije iako sam imala samo 6-7 godina. Sledeća je bila hladnoća. Ona zbog koje trnu prsti na nogama. Bilo je to više razočarenje jer sam bila ubedjena da je crkva jedno prijatno i lepo mesto, ali taj mraz koji sam osećala bio je sve drugo samo ne prijatan.

Znala sam tad da ću crkvu više manje posmatrati iz daleka i da neću biti redovan gost. Velika odluka za jedno dete.

Odavno nisam više mala i imala sam i više nego dovoljno vremena da stvorim neko svoje mišljenje o veri.

Došla sam do zaključka da je vera stvar pojedinca i da treba da se poštuje, bez obzira na to koliko se ne slažemo. Ja imam svoju veru, po svojoj meri. Onakvu kakva meni odgovara. Ne treba mi sveta knjiga da je čitam i da verujem u svako slovo jer imam svoju svetu knjigu, zapisanu u svom srcu, diktiranu svojim razumom. Smatram da je vera veoma fleksibilna i relativna stvar i bude mi žao ako se ta mogućnost prilagodjavanja ne iskoristi.

Evo na primer..većina klasičnih i strogih vernika..oni redovno posećuju crkvu, pričešćuju se, poštuju svece, poste i redovno se mole. A kakav život žive? Zar nije pomalo apsurdno, koliko se poštovanja pokazuje prema bogu čije postojanje je uvek pod upitnikom i čije lice se ne može videti..a da se to isto poštovanje gubi u svakodnevnom životu u odnosu na bliske ljude koji nas okružuju? Ljudi se psuju na svakom koraku, muškarci mlate svoje žene, varaju i jedni i drugi, kradu, nanose povrede drugim ljudskim bićima, nemaju milosti prema životinjama, ne poštuju roditelje, prema deci se ophode kao prema robovima, konstantno osudjuju sve što ne razumeju, uvrede pljušte na sve strane...ALI oni su vernici. Dokazuju to odlaskom u crkvu, dokazuju to svaki put kad se prekrste u javnom prevozu kad autobus prodje pored crkve. Vernici? Da, lažni.

Moja vera je takva da mi ne dozvoljava da ja ne slušam sebe. Ona mi nalaže da poštujem sve ono što ja mislim da je ispravno. Da sam iskrena prema sebi, da se volim i čuvam. Da ne radim ništa što nije u skladu sa mojim ubedjenjima, da se uvek osećam prijatno u svojoj koži koliko je to moguće. Da sam dobar čovek, da pomažem drugima, da sam ljubazna i tolerantna, da svaki dan nekome poklonim osmeh, da ne istresam svoj bes, tugu ili neku drugu emociju na ljude oko sebe, da sam svesna da sam sama odgovorna za svoj život, da ne očekujem čuda gledajući u nebo jer znam da je na meni da napravim korak prema čudima koje priželjkujem. Da znam šta je odgovornost i da ne mislim da moja loša dela mogu da se zaborave ako se ispovedim i pop mi kaže kako su mi gresi oprošteni. Da znam da će život biti dobar prema meni onoliko koliko sam ja sama dobra prema sebi.

Vera je nešto što dolazi iz mojih dubina, ne nešto što pop propoveda ili nešto što pročitam u knjizi. To je suština koja se krije iza reči: bog živi u nama. Koliko ste zapravo razmišljali o tim rečima, a ne da ih samo izgovarate jer tako treba, jer ste to čuli pa eto morate tako da razmišljate, ali bez uključenja mozga.

Na stranu to što mislim da je vera odlično sredstvo za manipulaciju širokih masa, ali da li ste se nekada uopšte pitali kako to da nas vera sa jedne strane uči da ne nanosimo zlo i ne ubijamo a sa druge strane daje nam podršku kad treba da se ubija upravo iz verskih razloga? Kad treba islamista da ubije pravoslavca i obrnuto, na primer.

Razmišljajte u šta verujete, ne verujte slepo. Razmislite koliko vam vaša vera zapravo odgovara i zapitajte se zašto verujete. Jer vam je neko rekao da treba? Ako verujete zato jer ste tako naučeni, onda to nije vaša lična vera nego samo nešto što ste svesno ili nesvesno prihvatili..a nije vaše, nego tudje. A vera bi itekako trebala da bude lična stvar i naš izbor, trebala bi da bude zasnovana na našim zaključcima koje smo doneli jer smo mnogo razmišljali.

Da li ste se nekada pitali šta zapravo znače sve one freske na zidovima nekih crkava koje čine pastir i ovce? Ako niste, trebali bi.

Tek kada imate veru, koja istinski živi u vama, ništa je ne može poljuljati jer je ona u potpunosti satkana od svake vaše čelije, svake vaše emocije i misli. Vaša vera..to ste vi. Gledajte da vam vera bude iskrena i potpuno vaša. Uslov da to postignete je vrlo jednostavan. Prvo upoznajte sebe i vera se kreira sama. Tek tad ona postaje bitna.

Sve drugo je samo nešto što se može objasniti u vrlo praznoj rečenici bez značenja a koja se može čuti na svakom koraku: »Eto zato jer tako treba«.

 

Ja se i dalje crkvama divim samo kao gradjevinama. Retko ih posećujem. Na ruci mi je brojanica ali ni jednu molitvu ne znam. I nisam ništa manji vernik nego ljudi koji sada verovatno misle da sam sramota od vernika. Čak sam i veći vernik  možda. Iskreniji.

Smatram da me niko ne može kazniti paklom..koliko ja samu sebe mogu kazniti ako nisam dosledna u svom verovanju pa samim tim svom načinu života.

Verujem u energiju koja nema lik, prosto se oseća i mnogo je jača u odnosu na nas..ljude. Verujem da njena jačina zavisi od dobrote,  kako nas kao pojedinaca, tako i nas kao kolektiva na ovoj zemaljskoj kugli. Verujem da je svaka kazna koja nas doleti, kao i svaka nagrada..isključivo naša zasluga, odraz nas samih..a ne kaznena odredba čoveka sa bradom..koji nas posmatra odozgo.

Verujem da je vera samo drugo ime za Ljubav. E upravo ta reč bi trebala da počinje velikim slovom a ne ona za koju verujete da je gramatički ispravna samo ako se piše velikim slovom i da ste pravi vernik samo ako ga oslovljavate sa velikim B.

I za kraj..veoma bitna stvar:

Velika je razlika izmedju poštovanja i strahopoštovanja.

Ako ste pristalica ovog drugog, onda razmislite kakve to grehove na duši nosite i čega se zapravo bojite.

Imam jednu poznanicu, koju sam srela posle dugog niza godina. Kafa, ručak, priča.

Sazrele smo obe, što je dobrodošlo, s obzirom da smo se poslednji put videle kad smo bile klinke.

Život nas je oblikovao, svaku na svoj način. Bilo mi je drago jer je jedna od onih koji cene neke davno izgubljene vrednosti (sve se nadam da su samo vizuelno izgubljene).

Buntovna je umetnica, u potrazi za mirom. Dobra, talentovana, pametna.

Ipak, koliko god je bilo prijatno u njenom društvu, postojalo je nešto što je remetilo moj osečaj i moje shvatanje dobre energije. Ona postoji, ali kao da je nešto blokira.

Pre nekoliko dana, opet smo se srele. Shvatila sam u čemu je problem, da ga tako nazovem.

Imala sam već priliku da pričam sa ljudima koji sve razumeju. Pritom mislim na sve one stvari koje i ja smatram da su bitne. Šta čini čoveka, koliko je važno da čuvamo sve ono zbog čega smatramo da smo ljudi, sa srcem, dušom, emocijom. Da poštujemo tudje priče, jer svako ima svoju. I priču i istinu.

Šta kvari ovaj svet, šta ruši neke osnovne vrednosti, gde mi, kao ljudi, grešimo i kako mi, kao ljudi, možemo ovaj svet učiniti lepšim.

Kako svako od nas ima moć, da gradi svoj mali svet..i time doprinosi vlastitoj sreći i lepšem svetu - generalno gledano.

I šta je glavni sastojak bez kog si ne možemo zamisliti lep dan, lepe misli, lep život..onu našu unutrašnju lepotu koju prepoznajemo i volimo? Šta je ono što primećujem da fali, svima nama, onako kolektivno?

Osmeh!

Moja poznanica se ne smeje. Ona je zabrinuta, ona je ljuta, ona se čudi. Svesna sebe i sveta oko sebe, ona ispoljava niz emocija koje joj kradu osmeh.

I osmeh je umetnost, možda. Ali sa druge strane, za osmeh su potrebne samo dve  linije, čiji ćoškovi se podignu na gore, malkice.

I ja evo, mogu javno da tvrdim, da za osmeh ne treba niko mnogo..da ama baš svako od nas, može svaki dan naći razlog za osmeh. Pokušajte, ne košta ništa...a život znači. Bukvalno.

Rekla sam i njoj: »smej se malo više«. Nisam objašnjavala, znam da ona zna koju poruku joj šaljem. Svi mi ponekad zaboravljamo nešto, ali neko drugi uvek može da nas podseti.

Učimo od slučajnih prolaznika, poznanika, prijatelja.. dok god smo spremni i željni da učimo, i tad...osmeh je neizbežan i uvek prisutan, jer vidimo razloge. Pa i kad je najteže.

Osmeh je nešto što nije samo vaše, jer kad se nasmejete, to je istovremeno i poklonjen osmeh. A svakome, on znači.

Zato..budite velikodušni!

 

 

Pitanje slobode je uvek poprilično interesantno.

Sukobljavaju se mišljenja o tome kako niko nije potpuno slobodan i mišljenje kako mi sami odlučujemo o našoj slobodi. Naravno, oba mišljenja imaju svoje podkategodrije i mnogo varijanti istih.

Pisaću o onoj mogućoj slobodi, jer samo u nju i verujem.

 

Kad razmišljate o slobodi, šta vam prvo pada na pamet? Nezavisnost? Život bez pravila.. bez opterečenja, odgovornosti, obaveza?

Ili ste skromni pa vam je dovoljno da se slobodno krećete, uživate u vazduhu ispod vedrog neba, da niste ograničeni u prostoru?

 

Da li vi sami donosite odluke o svom životu?

Koliko puta vam se desilo da nešto želite ili trebate ali da spletom okolnosti neko drugi donese odluku umesto vas? I koliko god vama ona ne prijala, pomirite se sa tim da drugačije ne može, da je ponekad potreban kompromis, odricanje.

I gde je granica izmedju kompromisa i odricanja?

 

Čini mi se kao da je to neko nepisano pravilo ili bolje rečeno činjenica, da je odricanje nešto sasvim normalno, da se prosto podrazumeva i da često osećamo krivicu ako se pritom ne osećamo dobro. Možda čak pomislimo da smo sebični.

Ali kad razmislite, zar nije nemoguće izbeći mišljenje da nas upravo neka vrsta sebičnosti gura napred i da je upravo ona zaslužna za naše uspehe? Mnogo više nego odricanja.

 

Ja glasam za to da sve odluke o svom životu, donosimo sami.

Ako se osvrnem na život u dvoje, i na skopljene kompromise, opet donosim zaključak da se svaki kompromis sklopi odlukom koju želimo, oboje. U slučaju da nije tako..onda to nije kompromis, bar ne u mojim očima (ovde može lako da se provuče tema o kompatibilnosti partnera koja je ključna, ali o tome u neki drugi put).

 

Sloboda je kad vas niko ne ograničava. Kad vam niko ne priča šta bi trebali vi sa svojim životom da uradite, kako da ga živite. Sloboda je kad ste svesni svega što želite, kada znate u kom pravcu želite da idete i kada ne dozvoljavate da vam neko drugo ljudsko biće odredjuje destinaciju. Niko na to nema  pravo, ako mene pitate.

Pazite se kompromisa i odricanja. Razmišljajte o tome čega se odričete i da li to vama čini štetu u toj meri, da može značajno uticati na vašu sreću.

Neko je jednom rekao da su sve prave odluke one odluke..koje se osećaju dobro. Po tome ih možete prepoznati, po osećaju.

Slobodni ste dok vam niko ne dira vašu maštu i vaše želje. Dok god je tako, vi ste i voljeni. Najveća je zabluda na svetu, da ljubav traži žrtvovanje. Ne..to nije ljubav. Ona nije zamena za slobodu. Ne kad je sloboda duha u pitanju. Negujte je. Neophodna je za sreću!

Svi mi u sebi imamo onaj glasić našeg bića, koji nas može jako lepo voditi kroz život. Potrebno je samo da ga čujemo..u moru glasova koji nas okružuju, a glasniji su.

Koliko nas u životu vode materijalne misli?

Previše, na žalost. Neizbežno je. Ali gde su granice? Imate li ih?

Ponekad se pitam da li su moje granice postavljene prenisko, kad se susrećem sa razmišljanjima drugih ljudi. Nisam materijalista, iako volim novac (čak mislim da je to jedina prava kombinacija).

Šta ste zbog novca spremni učiniti i šta ste zbog istog spremni izgubiti?

Iskreno, ponekad me plaši taj svet oko nas. Ta materijalna strana zbog koje ljudi zaboravljaju sebe, u onom nematerijalnom smislu. Često imamo prilike da vidimo nekoga ko juri novac, a da mu je nebitno da li je njegova duša čista, da li je srce ispunjeno.

Često se juri novac a da se ne ostvaruju snovi, oni iz mladjih dana, kad smo maštali šta ćemo biti kad porastemo. I nemamo vremena za sebe.

Nemamo dovoljno trenutaka kad smo opušteni, kad duboko udahnemo i jednostavno uživamo u trenutku.To novac ne može kupiti. Čak ništa i ne košta. A ustvari...neproceljivo je.

 

Ima i ljudi koji idu u sasvim drugu krajnost, pa su apsolutni protivnici materijalnog. Misle da je novac zlo, da sa novcem dolazi jos veća nevolja i naravno, ubedjeni su da novac kvari ljude.

Novac ne kvari ljude. On je samo sredstvo koje ispoljava ljudsku suštinu. Suštinski dobru dušu, novac će samo ojačati u tom smislu. Niko se ne kvari preko noći, to je nešto što u čoveku postoji, sa novcem..ili bez njega.

I nemojte mrzeti novac. Volite ga. Ipak on omogućava vaše preživljavanje i kupuje sitnice zbog kojih ste mirniji, zadovoljniji, sigurniji. Ako ga mrzite..gurate ga od sebe. Ne tražite razloge zbog kojih nije dobro imati novac, jer nema dovoljno dobrih razloga. Ti razlozi su samo lažna uteha.

 

Nemojte novac ni mrzeti ni juriti. Balansirajte. Volite ga, ali ne po svaku cenu. Volite ga dovoljno da ga prizovete na svoj put. Cenite ga. Trošite ga pametno, u skladu sa mogućnostima. Ako imate viška, pomozite nekome. I ovde važi pravilo: ako želite da dobijate, morate i dati.

Ako nahranite svoju dušu dovoljno onim stvarima, koje novac ne može kupiti, onda možete uvek preživeti u materijalnom svetu, imali vi malo, ili mnogo.

Oni su u svima nama. Na nama je da ih kontrolišemo kako oni ne bi kontrolisali nas. Na nama je da budemo bolji od toga, da se uzdignemo na stepenik više i vidimo ih u pravom svetlu, da razumemo da su primitivni i odbacimo ih.

 

Celu Srbiju potresla je tragična priča iz 2014 godine, o devojčici Tijani koja je izgubila život na jedan užasan način. Svi smo mi u tom momentu osetili nepravdu, pitali se kako je moguće da nečija sudbina bude toliko strašna. Svi smo osetili nevinost jednog bića i krivicu onoga ko je počinio zlodelo.

Verujem da smo svi razmišljali isto, razmišljali smo o njemu, o njegovoj ličnosti, analizirali ga kao čoveka i pre svega..razmišljali o kazni koju bi trebao da dobije. Sve je to ljudski i normalno, ali prestaje da bude ljudski kada u svojim mislima činimo zlodela slična onom koje je počinio on.

Primitivni instinkti su u našim mislima stvarali razne scenarije, od sporog mučenja, vešanja na terazijama do brze smrti na električnoj stolici.

Bitno je da razumemo, da to nije pravda, da je to samo ono primitivno u nama.

Pravde u tom slucaju nema, to treba prihvatiti. Posle oduzetog mladog života, nema pravde i nema smisla juriti je. Šta god uradili, pravdu je nemoguće postići. Čudno je kako se ona povezuje sa najstrašnijom mogućom kaznom ali opet..takva kazna ne postoji, zar ne? Ne postoji ništa što bi moglo da zadovolji naš osećaj za pravdu. Postoji samo naše uzaludno razmišljanje.

 

Ali..postoji i razmišljanje koje itekako može biti od koristi.

Sva osećanja vezana za taj konkretan slučaj, koja smo usmeravali ka žrtvi a još više ka počinitelju, možemo pretvoriti u nešto pozitivno ako ih usmerimo prema sebi.

Nikakve koristi nemamo, ni mi, ni drugi ljudi, ni svet oko nas..ako razmišljamo o nekome a da nam pritom mozak okupiraju najstrašnije misli. Toksično je to.

Umesto da razmišljamo kako je strašan svet u kome živimo, zašto ne bi razmišljali kako možemo da utičemo na to da taj svet bude lepši. Uticanjem na svoje živote, mi utičemo na svet oko nas..to bi do sada več trebalo da znate.

Pobrinite se da nemate loše misli, da razmišljate o kvalitetu sopstvenih života, o tome kako vaspitavate decu, da li im posvećujete dovoljno pažnje, da li ste dovoljno upućeni u njihove živote, da li ih učite da je svet lep ili ružan i nepravedan? Da li im pružate podršku, zaštitu, ljubav, razumevanje? Da li možete svaki dan da dočarate osmeh na njihovim licima? Da li oni u svakom trenutku znaju da su voljeni i paženi?

Kreirajte sigurnost u vašim životima, zaboravite na stvari na koje ne možete da utičete i posvetite se onim za koje ste vi odgovorni.

Ako želimo da sprečimo da se u budućnosti dešavaju loše stvari, onda ne smemo svu našu pažnju da usmeravamo na njih nego baš suprotno. Nije sudbina nešto što se dešava mimo nas, mi u njoj itekako učestvujemo.

Sve kazne koje smo osmislili za zlikovca u našim mislima..ništa ne mogu menjati ali sve one sitnice kojima nagradjujemo i nadgradjujemo naše živote, imaju neverovatnu moč da utiču na naše bolje sutra.

Ne dozvolite primitivnim instinktima da diktiraju vašim životima, to je odlika onih koji su počinioci krivičnih dela. A vi tvrdite da ste bolji, zar ne? Razmišljajte o tome.

Primećujem da mnogo ljudi žali za nečim. Neki pate, neki samo ne mogu da se pomire sa realnim stanjem pa se onda uvek nadje nešto što ne mogu da zaborave ili prebole.

Ako se često susrećemo sa tim,  onda mora da nas muči i brdo drugih stvari. Neizbežno je. Tužni smo, bezvoljni, pesimistični. Prati nas osećaj kao da se ne pomeramo sa mrtve tačke, kao da nam ništa ne ide, kao da uopšte nema smisla truditi se. Bojimo se neuspeha, razočarenja i najmanjeg mogućeg rizika.

Što više imamo takvih perioda, više uništavamo sopstvenu sreću. Jer prosto nemamo vremena za nju.

Čini mi se čak, da često ljudi više vole kad ih srce boli, umesto da ono zaigra. Kažu zbog straha. Strah i sreća ne idu zajedno. Ako birate jedno, zaboravite na drugo..oni se medjusobno eliminišu.

 

Pokušajte, koliko god je to u vašoj moći, da sve činjenice u životu na koje nemate uticaj, brzo prihvatite. Jer..ako nemate uticaj, koje su vam duge opcije? Nema ih.

 

Sećam se kad sam bila u srednjoj školi i desi se da dobijem jedinicu iz matematike. U svega nekoliko sekundi kroz glavu mi je prošlo: » Jedinica..jooj, nije valjda? Opet ću morati da učim, ali ok..šta da se radi, nema veze«. Uzela sam kontrolni, stavila ga u torbu i upustila se u neku priču sa drugaricom, nešto smo se smejale i prekine nas glas iz klupe iza nas: » O bože, pa kako možeš da se smeješ?«

Bilo je to čudjenje drugarice koja je izgleda posmatrala moju reakciju na jedinicu pa joj nije bilo jasno zašto ne plačem (ona bi uvek plakala).

Objasnila sam joj:

»Da li sam ja dobila keca? Jesam.

Da li je taj kec upisan? Jeste.

Šta ja mogu u ovom trenutku da uradim povodom toga? Ništa.

Ja to ne mogu da menjam, a situacija je u svakom slučaju ista, da li ja plakala ili se smejala. Pa zašto onda da se ne smejem?«

 

To je samo banalan primer koji se može lako oslikati u nekoj drugoj životnoj situaciji koja nije prijatna, koja može da bude strašno bolna i tužna.

Naravno, sve te situaciju mogu biti različite, s obzirom na stepen ozbiljnosti i nije  moguće smejati se posle svake. Neke zahtevaju više vremena.

Mi možemo da utičemo na to vreme, koje nam je potrebno da prihvatimo, prebolimo.

Možda ne možemo menjati ništa, ali imamo uticaj na vreme koje ćemo u budućnosti posvetiti fazi preboljevanja.

Osećaj da smo zapeli na nekoj mrtvoj tački i da se nigde ne pomeramo, veoma je ružan i neprijatan. I dok tako stojimo u mestu i želimo da se sve promeni, zaboravljamo najbitniju stvar: da napravimo korak. Kako da idemo dalje, kako da se pomerimo..ako se ne koračamo? Nemoguće je.

Kad se prepustite suzama, bolu, tuzi..neka negde u vama postoji i misao, da če sve biti u redu, ali da ste vi odgovorni za to..da bude u redu što pre. Vi odredjujete koliko brzo će tako biti.

 

Ne znam da li ikome od nas prodje dan, a da ne pomislimo na nešto što nas muči, na nešto što bih želeli, što nam treba. Mislimo na račune, na platu koja kasni ili je nema, šta ćemo jesti. Na probleme u braku, razmirice u kući, na naše najmladje..kako ih izvesti na pravi put.

Neverovatno je čak koliko smo ljudi spremni da se iznerviramo zbog sitnica. Svakodnevno.

Dok čekamo u koloni u automobilu, ako se crveno svetlo upali taman kad smo trebali da predjemo raskrsnicu, ako nema našeg broja cipela koje smo toliko želeli, ako autobus kasni, ako nam ručak zagori itd..

Priznajte, da ima malo onih dana u životu kad razmišljate o svemu onome što imate, kad radite sve baš kontra od onih uobičajenih dana.

Moj savet: pokušajte.

Probudite se ujutru i stavite osmeh na lice, onako bez razloga. Pogledajte se u ogledalo i budite zahvalni što ste tu, živi i zdravi. Rešite da vas taj dan neće ništa iznervirati, izbaciti iz takta. Rešite da ćete biti ljubazni i puni razumevanja.

Pozdravite svoje komšije, pridržite im vrata. Pitajte prodavačicu u radnji kako je.

Kad hodate ulicom, zamislite kako bi izgledalo da ste potpuno srećni i da vam baš ništa u životu ne fali. Stavite na lice crte te sreće. Provedite tako dan, kao da ste 100% srećni.

Na kraju dana..moraćete da priznate, da je baš taj dan bio nekako drugačiji od ostalih, lepši, nekako svežiji, prijatniji.. i poželećete jos takvih dana. Recept je uvek isti, samo zamislite da ste srećni. Zbog toga neće svi problemi u životu nestati, ali ćete se vi drugačije odnositi prema njima, a to će biti olakšanje.

Budite svaki dan zahvalni za nešto. Svi mi, možemo biti zahvalni za nešto. Za mnogo toga.

Za sve one koji veujete, onako detinjasto, u magične stvari (ja prva dižem ruku), postoji nešto što se zove magični kamen. I na dohvat vam je ruke.

Nadjite kamen, u dvorištu, pored puta, na plaži..bilo gde. Ako želite, možete ga ofarbati, nacrtati nešto na njega, ukrasiti ga po svojoj želji.

Stavite ga na mesto gde ga često možete opipati, npr; tašna, novčanik, džep..

Svaki put kad ga pipnete, setite se jedne stvari na kojoj ste zahvalni, nečeg lepog u tom danu.

Ako to redovno praktikujete, sami ćete videti rezultate. To je nešto što se jednostavno oseti i neizbežno je.

Pa...verujete li u malo magije?  J

 

 

 

Ne, ovi se izbori ne odnose na politiku.

Rec je o zivotnim izborima, onim svakodnevnim izborima. Nije istina kad mislimo da nemamo opcija, po principu »sta je, tu je«.

Verovatno je svako od nas, svaki dan, izlozen raznim situacijama, raznim osecajima..od onih najlepsih..do onih teskih. Ono cega nismo svesni je sledece: mi uticemo na to.

 

Koliko ste puta  samo pali u neku nepotrebnu svadju, upustili se u beskorisnu diskusiju, dopustili da vas iznervira sitnica poput razbijene case, zagubljenih kljuceva, fleke na majici, parking mesta, guzve u saobracaju itd..?

Koliko puta vam se desilo, da neka potpuno nebitna sitnica oko koje se iznervirate, utice na ceo vas dan?

Naucite da prepoznejete te nebitne sitnice, i pre nego sto vas ta ista sitnica proguta u naletu jakog osecaja poput nervoze, besa, povredjenosti..stanite na sekund i birajte ono sto zelite. Ako ne zelite svadju, mozete je izbeci. Ako odbijate da se nervirate zbog gluposti, recite sebi: »Ne zelim da se nerviram oko toga«, i necete se nervirati.

 

Nikada nije bilo lakse nego sada, pasti pod uticaj stresa. Svet u kome zivimo je haotican i nema coveka koji ne zna sta je to stres. Ali imah onih ljudi koji umeju da ga izbegnu u najvecoj mogucoj meri. Svojim izborom izbegavaju sitnice koje bi mogle da upropaste njihov dan, i biraju sitnice koje mogu da ga ulepsaju.

Sigurna sam da ste svi imali priliku da sretnete osobe koje su konstantno svadjalacki nastrojene i vecito neraspolozene. To sto morate znati o njima je, da su verovatno davno zaboravile ko su zapravo, gde su posle, sta zele, sta ih cini srecnim.

 

Nikada ne zaboravite sta vas cini srecnima. Pronadjite svoje sitnice, svoje izbore.

Gledajte da svaki dan budete bar malo od one osobe koja ste uvek zeleli da budete. Udovoljavajte sami sebi. Pronadjite u jednom danu bar pola sata vremena samo za vas, i radite iskljucivo ono sto volite i sto vas opusta, sta god to bilo. To dugujete sebi.

Budite ljubazniji, tolerantniji, zahvalniji, darezljiviji. I to dugujete sebi.

 

Dok god mislite da nemate izbora, nece biti ni prilika. A da o promenama i ne pricamo.

 

 

 

 

Još jedna reč čija veličina biva zloupotrebljena.

Sva sreća pa sam rano naučila da treba bežati od svakoga ko za sebe, kao iz topa, kaže: »Ja sam iskren/a!«

Iskren čovek zna, da niko nije iskren. Niko nije apolutno nag pred svetom i pred sobom.

Iskren čovek zna, da nije bitno šta neko u životu nije nikad uradio (ne znam zašto ali takvi ljudi uvek ponavljaju, onako ponosno, šta sve oni nikad nisu uradili i šta tek ne bi..), već ono što jeste uradio. I o tome i priča. Bez ulepšavanja, bez laži.

 

Iskren čovek zna, da veličina iskrenosti nije odraz morala pa tako ne propagira lažan moral.

On takodje zna, da svi mi lažemo. Hajde svi lepo to sebi da priznamo..zašto je to toliki problem? Hoćemo iskreno ili šta?

Iskren čovek poštuje tu reč, pa je zato ne valja po ustima i ispljune je onako u hodu, bez razmišljanja u kojoj će je rečenici upotrebiti. I takav bira i prilike kad će ona da zaživi uz pomoć njegovog glasa.

Iskrenost se ne krije u toj jednoj reči..«iskrenost«..ona sija kroz dela, kroz poglede..mišljenja, gestove..uz otvoreno srce i lutajući um ona treba da se pretvori u način života. To je njena prilika! A ne pričanje o njoj.

Ne znam uopšte odakle ljudima ideja da su iskreni ako kažu da su iskreni. Kao da se podrazumeva da su iskreni, ako to kažu. Pa to jedna od najvećih zabluda a ljudi nisu ni svesni da su deo nje.

 

Nemojte da pričate sebi i drugima koliko ste iskreni. Dokažite da jeste, živite tako! A da vam pritom nije bitno da li će ljudi o vama pričati kao o iskrenom čoveku.

O iskrenom čoveku se ne priča..takav se čovek pamti. Ureže se u tudja sećanja, zapiše negde u srca i dotakne po neku dušu.

Gledajte da budete zapamćeni. Ako svaki dan pokušate da stvorite što više lepih sećanja, za sebe...onda ćete to isto poklanjati i drugima. To je iskreno, jer putuje iz srca, iz duše.. pa gledajte da zadovoljite sebe u svom životu..to je put do iskrenosti. Ne priča o tome...drugima. Takve su priče prazne. Nebitne. Pomalo smešne možda?

 

Da, kao i sve ostalo..i iskrenost dolazi iznutra. Iz dubina.

Kliše? Šteta ako vam to tako zvuči. Šteta baš.

 

 

Mogla bi ta reč da se uporedi sa jedom drugom. Iskrenost.

Tu su negde.

Njena definicija bi bila: »reč koja se često upotrebljava, ali se zbog neznanja šta ona znači, zloupotrebljava. Na štetu onoga ko je koristi a ne zna značenje.«

Koliko ste puta u životu čuli rečenice:

-         Ja sam predobar!

-         Ja sam tako dobar a svaki put mi se dobrota obije o glavu!

-         Moju dobrotu niko ne ceni!

-         Ne, dobro se dobrim ne vraća. Ja sam dokaz!

      Itd...

 

Niko nije predobar, to odmah da rešimo. Nešto što je samo po sebi dobro, ne može patiti od viška. I tačka.

Nikad se dobrota ne obija o glavu več očekivanje da će se ili isplatiti ili obiti!

Niko nije ni dužan da ceni našu dobrotu, to je na nama da cenimo.

Dobrota ne mora da se vraća. Tu nema ni duga, ni obećanja, ni kapitala, ni pozajmice.. dobrota je nešto što je besplatno, ona se ne naplaćuje već poklanja. Bez očekivanja. I tek kao takva..ona se nagradjuje!

Ima i onih koji su slepi pa te nagrade i ne vide, jer očekuju ispatu/naplatu..kako god.

 

Nije nikome dobrota bila problem u životu, već ono šta smo od nje napravili..vlastitom interpretacijom.

Ne može nam ona biti krivac za sve loše što nam se u životu dešava. Ne možete za sve negativno kriviti ono što je pozitivno. Pa to je suviše kontradiktorno i time sami sebi zadajete nemoguću misiju da budete zadovoljni u životu. Prestanite da gazite po pozitivnim rečima i pozitivno će vam se dešavati. Dobrota je ta reč koja najmanje zaslužuje da bude krivac. Krivac ste VI.

Kao da je lakše lupiti glupost poput: »Ja sam previše dobar bla bla..« nego pročaprkati malo po svojoj unutrašnjosti i otkriti pravi, istinski problem.

Što više bežimo od sebe, sreća nam je dalje.

Što više živimo u nekim klišejskim rečenicama, koje su ništa drugo nego zablude..to su nam veće šanse da se nikada ne opametimo i da nikada ne vidimo svet u pravim bojama.

 

Dobrota je dobrota. Ona je čista, iskrena, neplanirana, neosmišljena. Ona je besplatna, daje se bez obaveza, bez razmišljanja i njen je dom u srcu čoveka. Srećnog čoveka.

To je istinska dobrota. Živi li u vama?

 

 

Sanjate li? 

Ja sam sanjar..veliki. Najveci. Cola kaze; pevam danju, pevam nocu..a ja sanjam danju, sanjam nocu.

Cudesan je taj svet snova. Carolija. Kao paralelan svet. I nije to tamo neki drugi svet vec moj svet. Deo mene. Ja ga kreiram.

Nocu se druzim sa svojom podsvescu, a danju svesna sanjam. Svugde me ima..letim na sve strane. Leprsam, nabacim osmeh i dodam iskru u pogled. I priustim sebi zadovoljstvo..onaj momenat kada onako detinjasto zakoracam u novi dan. Radoznalo, naivno cak. I sa bas onolikom dozom mudrosti..kolika mi je potrebna u tom trenutku Ili totalno bez pameti..i to se desava.

Mene kada vidite da sedim i ne radim nista..ja  zapravo otvaram svoju galeriju i atelje, lezim na plazi i sunce mi miluje kozu, pisem knjigu u nekoj kolibi pored sumice i potoka, u sopingu sam, vozim se vespom u Firenci u stajlingu Audrey Hepburn itd...mogu biti bilo gde. 

A tek nocu. Tek je tad zanimljivo. Misteriozno.  Snovi me lako povedu u svoje dubine; tesko analiticarku u analizu naterati. Svasta se moze iz snova iskopati. Oni su kao drugi ugao pogleda na nas..na nas mentalni sadrzaj.

Obozavam te nocne izlete i jako sam ljuta ako mi neko prekida dobar san. Kada spavam..ne zelim smetnje. To je kao film sa reklamama. Dok prodju..zaboravis sta si gledao. 

 Jedna od mojih omiljenih recenica: "Wake up and start dreaming!". Logicno. Nema nista bez snova..zbog njih se rasplamsa masta..iz nje se radjaju zelje..ambicije..ciljevi.

I svi sanjamo nocu..a snove pamtimo samo ako priznajemo taj svet, ako smo dovoljno radoznali, zainteresovani i raspolozeni za upoznavanje svoje podsvesti.

 Trenutno sanjam uz jutarnju kafu a posle toga..bicu ko zna gde..fizicki tu negde a u mislima daleko, daleko..

Previse svetova postoji da bi se zaglavili u ovom jednom u krugu sopstvenih granica.

Sanjajte, putujte, budite sve sto zelite da budete, budite svugde..sa bilo kim..u svetovima gde nista nije nemoguce. Sanjajte... 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.