..free soul..

Svesna da je to osetljiva tema i da će se uvek naći oni koji će moje razmišljanje osuditi, ipak ću pisati o svom vidjenju vere i boga.

Izjašnjavam se kao pravoslavka i krštena sam. Moji su roditelji vernici ali se o toj temi nikad nije nešto preterano pričalo, nikada mi nisu diktirali u šta treba da verujem i hvala im na tome. Smatram da je to jedan od bogatijih poklona koje možemo pružiti svojoj deci..da ih učimo da razmišljaju ali ne šta treba da razmišljaju. Smisao vere se gubi, ako se ista nameće.

Sećam se svog prvg odlaska u crkvu. Išla sam sa dedom i sećam se da se lepo obukao i stekla sam utisak kao da idemo na neko jako lepo i bitno mesto. Išla sam ustvari zbog njega, jer je svaki trenutak proveden sa mojim dedom bio nekako čaroban.

Kad smo ušli u crkvu, morali smo da se razdvojimo, jer žene i muškarci ne stoje zajedno u redu i to mi je bilo strašno. I to je bila moja prva zamerka u vezi koje sam osećala vrlo snažne emocije iako sam imala samo 6-7 godina. Sledeća je bila hladnoća. Ona zbog koje trnu prsti na nogama. Bilo je to više razočarenje jer sam bila ubedjena da je crkva jedno prijatno i lepo mesto, ali taj mraz koji sam osećala bio je sve drugo samo ne prijatan.

Znala sam tad da ću crkvu više manje posmatrati iz daleka i da neću biti redovan gost. Velika odluka za jedno dete.

Odavno nisam više mala i imala sam i više nego dovoljno vremena da stvorim neko svoje mišljenje o veri.

Došla sam do zaključka da je vera stvar pojedinca i da treba da se poštuje, bez obzira na to koliko se ne slažemo. Ja imam svoju veru, po svojoj meri. Onakvu kakva meni odgovara. Ne treba mi sveta knjiga da je čitam i da verujem u svako slovo jer imam svoju svetu knjigu, zapisanu u svom srcu, diktiranu svojim razumom. Smatram da je vera veoma fleksibilna i relativna stvar i bude mi žao ako se ta mogućnost prilagodjavanja ne iskoristi.

Evo na primer..većina klasičnih i strogih vernika..oni redovno posećuju crkvu, pričešćuju se, poštuju svece, poste i redovno se mole. A kakav život žive? Zar nije pomalo apsurdno, koliko se poštovanja pokazuje prema bogu čije postojanje je uvek pod upitnikom i čije lice se ne može videti..a da se to isto poštovanje gubi u svakodnevnom životu u odnosu na bliske ljude koji nas okružuju? Ljudi se psuju na svakom koraku, muškarci mlate svoje žene, varaju i jedni i drugi, kradu, nanose povrede drugim ljudskim bićima, nemaju milosti prema životinjama, ne poštuju roditelje, prema deci se ophode kao prema robovima, konstantno osudjuju sve što ne razumeju, uvrede pljušte na sve strane...ALI oni su vernici. Dokazuju to odlaskom u crkvu, dokazuju to svaki put kad se prekrste u javnom prevozu kad autobus prodje pored crkve. Vernici? Da, lažni.

Moja vera je takva da mi ne dozvoljava da ja ne slušam sebe. Ona mi nalaže da poštujem sve ono što ja mislim da je ispravno. Da sam iskrena prema sebi, da se volim i čuvam. Da ne radim ništa što nije u skladu sa mojim ubedjenjima, da se uvek osećam prijatno u svojoj koži koliko je to moguće. Da sam dobar čovek, da pomažem drugima, da sam ljubazna i tolerantna, da svaki dan nekome poklonim osmeh, da ne istresam svoj bes, tugu ili neku drugu emociju na ljude oko sebe, da sam svesna da sam sama odgovorna za svoj život, da ne očekujem čuda gledajući u nebo jer znam da je na meni da napravim korak prema čudima koje priželjkujem. Da znam šta je odgovornost i da ne mislim da moja loša dela mogu da se zaborave ako se ispovedim i pop mi kaže kako su mi gresi oprošteni. Da znam da će život biti dobar prema meni onoliko koliko sam ja sama dobra prema sebi.

Vera je nešto što dolazi iz mojih dubina, ne nešto što pop propoveda ili nešto što pročitam u knjizi. To je suština koja se krije iza reči: bog živi u nama. Koliko ste zapravo razmišljali o tim rečima, a ne da ih samo izgovarate jer tako treba, jer ste to čuli pa eto morate tako da razmišljate, ali bez uključenja mozga.

Na stranu to što mislim da je vera odlično sredstvo za manipulaciju širokih masa, ali da li ste se nekada uopšte pitali kako to da nas vera sa jedne strane uči da ne nanosimo zlo i ne ubijamo a sa druge strane daje nam podršku kad treba da se ubija upravo iz verskih razloga? Kad treba islamista da ubije pravoslavca i obrnuto, na primer.

Razmišljajte u šta verujete, ne verujte slepo. Razmislite koliko vam vaša vera zapravo odgovara i zapitajte se zašto verujete. Jer vam je neko rekao da treba? Ako verujete zato jer ste tako naučeni, onda to nije vaša lična vera nego samo nešto što ste svesno ili nesvesno prihvatili..a nije vaše, nego tudje. A vera bi itekako trebala da bude lična stvar i naš izbor, trebala bi da bude zasnovana na našim zaključcima koje smo doneli jer smo mnogo razmišljali.

Da li ste se nekada pitali šta zapravo znače sve one freske na zidovima nekih crkava koje čine pastir i ovce? Ako niste, trebali bi.

Tek kada imate veru, koja istinski živi u vama, ništa je ne može poljuljati jer je ona u potpunosti satkana od svake vaše čelije, svake vaše emocije i misli. Vaša vera..to ste vi. Gledajte da vam vera bude iskrena i potpuno vaša. Uslov da to postignete je vrlo jednostavan. Prvo upoznajte sebe i vera se kreira sama. Tek tad ona postaje bitna.

Sve drugo je samo nešto što se može objasniti u vrlo praznoj rečenici bez značenja a koja se može čuti na svakom koraku: »Eto zato jer tako treba«.

Ja se i dalje crkvama divim samo kao gradjevinama. Retko ih posećujem. Na ruci mi je brojanica ali ni jednu molitvu ne znam. I nisam ništa manji vernik nego ljudi koji sada verovatno misle da sam sramota od vernika. Čak sam i veći vernik  možda. Iskreniji.

Smatram da me niko ne može kazniti paklom..koliko ja samu sebe mogu kazniti ako nisam dosledna u svom verovanju pa samim tim svom načinu života.

Verujem u energiju koja nema lik, prosto se oseća i mnogo je jača u odnosu na nas..ljude. Verujem da njena jačina zavisi od dobrote,  kako nas kao pojedinaca, tako i nas kao kolektiva na ovoj zemaljskoj kugli. Verujem da je svaka kazna koja nas doleti, kao i svaka nagrada..isključivo naša zasluga, odraz nas samih..a ne kaznena odredba čoveka sa bradom..koji nas posmatra odozgo.

Verujem da je vera samo drugo ime za Ljubav. E upravo ta reč bi trebala da počinje velikim slovom a ne ona za koju verujete da je gramatički ispravna samo ako se piše velikim slovom i da ste pravi vernik samo ako ga oslovljavate sa velikim B.

I za kraj..veoma bitna stvar:

Velika je razlika izmedju poštovanja i strahopoštovanja.

Ako ste pristalica ovog drugog, onda razmislite kakve to grehove na duši nosite i čega se zapravo bojite.